"Pomešanost različitih rasa, etničkih i religijskih zajednica u muslimanskoj Španiji prirodno je vodila rađanju jedne bogate i dinamične, vibrantne kulture. Muslimanski i hrišćanski vladari sklapali su saveze, a Jevreji i hrišćani pomagali Berberima u njihovom nastojanju da osvoje poluostrvo, s obzirom na to da je i jedna i druga zajednica tu teško preživljavala pod upravom Vizigota. S druge strane, Naziridi iz Granade pomagali su hrišćanima u borbi protiv muslimana iz Sevilje.
Kada su prihvatili muslimansku vlast, hrišćani i Jevreji mogli su slobodno da ispovedaju svoju veru i obavljaju rituale, zadržavši svoje crkve i sinagoge. Bili su izuzeti iz vojne službe i imali su svoje nezavisne sudove. Njihovi religijski poglavari su ih predstavljali pred muslimanskim vladarima. Sve tri ove zajednice živele su uglavnom mirno jedna pored druge, delom i zbog toga što su delile zajedničko, avramovsko nasleđe i veru u jednoga Boga. U Andaluziji je još u 9. veku postojala religijska i kulturna razmena u više različitih oblasti. Mnogi Jevreji i hrišćani učili su i znali arapski jezik, a imali su mesta čak i u upravi i vojsci. Imena kao što su Isak, Argimirus, Komes, Josif, Sančo, biskup Rekafredus i dr. pojavljuju se u nekim zapisima i zvaničnim dokumentima iz toga perioda zajedno s titulama: exceptor rei publicae, Cordubae patriciae censor, kao i vojnik, carinik i sl. (Wood, 2004).
Zbog svog zajedničkog porodičnog porekla, neki od tih hrišćana imali su i lične kontakte s muslimanima na vlasti, u administraciji. Muslimani su, s druge strane, učestvovali u hrišćanskim proslavama i praznicima. Mešoviti brakovi jesu bili zabranjeni i retki, ali dešavalo se da se musliman oženi hrišćankom, koja bi potom prešla u islam. Zabeleženi su čak su i obratni slučajevi, bez obzira na pretnju smrtnom kaznom ukoliko musliman ili muslimanka napuste islam.
Teološke polemike među njima vodile su se uglavnom oko hrišćanskog koncepta Trojedinog Boga (Vukomanović, 2004: 90), dok su Jevreji – koji su u Kordovi i drugim andaluzijskim gradovima imali i svoje zasebne kvartove, tzv. Juderije – prigovarali još i ideji o Hristovom bezgrešnom začeću.
U Andaluziji je svoj procvat doživela i jevrejska mistika, Kabala, kao i filozofija. Statua Moše ben Majmona (Mojsija Majmonida), slavnog srednjovekovnog filozofa, i danas krasi Juderiju u Kordovi. Pod mavarskim uticajem, ova španska civilizacija predstavljala je srce multikulturalne Evrope, a svoj najveći procvat u srednjem veku doživela je baš u nekadašnjoj „zemlji Vandala“.„
Milan Vukomanović
